Jutro bez nas

Vakum u duši.

Usisava poslednje ostatke

nedovršenih snova.

Snagom uništitelja

od svega što nekada beše

napraviće jedno ogromno ništa.

Pojavi se iznenada, zaskoči misli,

i kao crna rupa usisa sva sećanja,

u ništavilo pretvori nadanja,

maštu razloži u nevidljivi prah.

I dolazi sa jutrom.

Onim jutrom kada nisi tu.

Onim jutrom kada nisam tu.

Kada zaneme usne.

Kada pogledi beže

ka praznim, belim zidovima

da slučajno se ne susretnu.

Vakum u duši.

Usisava i posledne ostatke sreće.

Podseća osećanja preostala

kako izgledaju jutra bez nas.

...

"Jutro bez nas"

© Vladimir Đorđević

Januar 2019.

photo © Željka Dimić

Ka nebesko plavom

Zamrla je svaka reč u meni.

Stihovi se jure na papiru.

Nesta zlatne niti što ih spaja.

Istrošio život sve snove i želje.

Svega nekad beše, sad dođoh do kraja.

Poziva me opet ona lepa ptica

što duginim bojama je okitila perje.

Dugo nije svraćala, lutala je nebom

u potrazi za dolinom izgubljenih nada.

Videla je čak sa neba da predugo čekam.

Noćas slete pokraj glave što u snove pada.

Zadnji snovi odsanjani ostaju u pesmi.

Ptica cvrkut tužni pusti da objavi zoru.

Povede me stazom duge ka nebesko plavom.

Ostaviću želje, nade, i poneku ljubav.

Neka večno budu prekrivene travom.

...

"Ka nebesko plavom"

© Vladimir Đorđević

Utihnuću

Utihnuću.

Nestaću.

Reči će odleteti.

Želela si da budem

dozreli plod u voćnjaku

koji ćeš ubrati 

kada ga ugledaš.

I posle ploda

 izrašće novi.

Opet ćeš ubrati.

Kada god poželiš.

Kada god se setiš.

Kada god me primetiš.

Koren stabla sa koga bereš

širok je, debeo, prastar, i jak.

Iz  dubina velikih majčice zemlje

on upija vekovnu snagu.

Pretoči je u misao blagu.

A lišće?

Široki listovi guste krošnje

sakupe svaki stih sa neba.

I šta još treba?

Neiscrpno vrelo mašte

koje uz stablo izvire

i svima nudi bistre misli,

da ozeleni iz snova bašte?

Iz njih plodove

možeš večno brati.

I voćnjak možeš poharati.

Ali, koren poseći ne možeš.

Lišće pokidati ne možeš.

Nedokučivom silom

sve se sa zemlje

i sa neba vrati.

I zato, beri.

Beri, dok dajem.

Beri dok trajem.

Utihnuću.

Nestajem...

...

"Utihnuću"

© Vladimir Đorđević

(napisano 2009. godine)

Zemlja večnog sna

Zarobljena u telu

boreći se da probije kožu

i poleti u visine nebeske

da tamo luta svetovima nestvarnog,

duša, već izmučena, izranjavana,

preklinje me da joj otvorim prozore.

I svake noći ptica duginih boja

sleti na jastuk kraj glave.

Procvrkuće pitanje - "Kada?

Kada ćeš osloboditi dušu?

Kada ćeš je pustiti da poleti?

Da doleti gore, iznad oblaka.

Gore će joj lepše biti.

Na ovom svetu više mašte nema."

"Pustiću je." - u polusnu pevam.

"Pustiću je kada i poslednja nada,

od svih nadanja koja sam čuvao,

sagori u plamenu razočarenja.

Kada i poslednja senka lepote,

koju sam, lutajući uzavrelim mislima,

slučajno pronašao u tamnoj šumi,

poprimi lice pakosti i mržnje."

I svake me noći poseti ptica duginih boja.

I stalno isto pitanje postavlja.

A duša, osnažena razočarenjima,

preklinje da joj otvorim prozore.

Da odleti iznad oblaka.

U zemlju večnih snova.

...

"Zemlja večnog sna"

© Vladimir Đorđević

(napisano 2003. godine)

Gledala je nebo

Gledala je nebo.

Vedro, zimsko nebo.

Kristalno čista slika

indigo plave boje

ispratila je sunce

prepustivši mesecu

da zvezdama vlada.

Gledala je nebo.

Tamno ljubičasti

pramenovi večeri

širili su se nad njom.

Boje zaustaviše dah.

Tišina zimskog sumraka

obgrli joj samoću.

Pogled je, upijajući lepotu

za kojom žudi joj duša,

skakutao retkim oblacima

u pokušaju da dohvati beskraj

koji od detinjstva sanja.

Gledala je nebo.

Indigo plavo.

Sa ljubičastim pramenovima

zimske sonate u mislima.

I volela je Mesec.

I volela je zvezde.

Zvezde nedosanjane.

Zvezde presjajne.

Gledala je nebo.

I nebo je gledalo nju.

...

"Gledala je nebo"

Vladimir Đorđević

Tog jutra

Tog jutra plakaćeš.

Više od kiše.

Tog jutra žalićeš

što rekla si previše.

Tog jutra, kada shvatiš

da osećanja igračke nisu,

kada te sustignu reči

kojima si izbola srce,

i kada zatekneš sebe

da besciljnim pogledom

tražiš njegov lik

u šolji već hladne kafe,

krenuće suza.

Tog jutra volećeš.

Više no ikad.

Suza za suzom

vraćaće sećanja.

Hladna će kafa

ostati neispijena.

Tog jutra, kada oblaci

natkriju grad i donesu kišu,

kada se seta u tvoje oko vrati,

da volelo je kada srce shvati,

i duša prazninu u zagrljaj prihvati,

znaćeš da te on, ma koliko krila,

svakim korakom, svakom mišlju tvojom,

iako je otišao, dahom toplim prati.

...

"Tog jutra"

© Vladimir Đorđević

Plavičasti odsjaj samoće

Neću - odgovorih joj.

Neću da budem kao drugi.

Pusti da idem svojim putem.

Neću da ulazim u stado,

da kao lutka ponavljam

iste pokrete, iste reči.

Da dan mi bude dosadan,

a noć prođe bez pesme.

Ne - rekoh joj.

Ne želim u stado.

Zar ne vidiš da sam svoj?

I ničiji više!

Zar ne vidiš da u meni

gori plamen plavičaste boje?

Kažu, gori od rođenja.

Njegov odsjaj i toplina

po zidovima zatvorenih duša

iscrtava najlepšu maštu,

od puste livade napravi baštu,

opija misli, zaustavlja reke,

najtvrđe stene kraj njega su meke.

Ne mogu, ne želim, neću.

Svako pronalazi svoju sreću.

Neko u samoći, neko u stadu,

neko u skoku, neko u padu.

I zato idi, ja tamo neću.

Ne želim da budem gomile deo.

Da ponavljam ono što drugi žele,

da lažem njih a uz to i sebe

pa kada odem na onaj svet

kajanje što takav sam bio

zaboli jako i zagrebe.

I ne brini za samoću

što pritiska danju, pritiska noću.

Ne brini za moje sulude misli

koje sa svih strana stižu,

dvorce prave, zidove dižu.

A iza zidova tišina vekova.

To je ona tišina prava,

u kojoj se uživa, u kojoj se stvara.

Stvori i podeli dušama praznim.

Odluku sami doneće -

Da li će dušu lepotom puniti

il' tiho je trovati otrovima raznim.

...

"Plavičasti odsjaj samoće"

© Vladimir Đorđević

…

photo © Željka Dimić

Ćudljiva zima

Kiša

Januarska, hladna kiša

Poneka pahulja samo proleti,

da podseti da je zima

I gomilice zaostalog snega

koji se nemilice topio par dana,

pocrnele od smoga i okolnog blata,

podsećaju da proleće neće skoro doći

Sivilo oblaka navlači zavesu nad grad

Čudna tišina vazduhom se širi

Retki prolaznik,

još uvek opijen snom,

sa podignutom kragnom kaputa

i pogledom koji odaje samoću,

užurbano gazi barama prekrivenom ulicom

Ne žureći nigde, slušam jutarnju tišinu

Nevidljivom rukom me vodi ulicama i sokacima

Lutam kroz jutro u bekstvu od istine

Korak po korak, navođen dobovanjem kišnih kapi,

slušajući pse iz okolnih dvorišta kako laju,

prizivajući gazde da im prekinu samoću,

vraćam se odakle i krenuh.

Tamo, gde ću sačekati proleće

Tamo, gde ću uz pucketanje drveta iz peći,

kroz prozore gledajući svu ćudljivost ove zime,

ispisati još milion stihova o njoj

O onoj što mi je srce zarobila

i odnela ga sa sobom

...

"Ćudljiva zima"

© Vladimir Đorđević

Nestala

I ponovo,

ponovo sam te tražio

Od prvog koraka napravljenog u snu

do obzorja nad horizontom ugašene nade

Tražio sam te koracima tihim

Tišim od šapata izgubljenih sećanja

koja, pritvorena u najdublju svest,

šaputanjem mute bistrinu pogleda

na novi svet, nove ljude, ljubavi nove

Lutao sam snom

Zagledao svaki kutak naših tajni

Oslušnuo svaki zaostali eho tvog osmeha

Omirisao cvetove koje si, u prolazu,

pomilovala i okitila svojom mirisom

Tražio sam te

Tražio u snu

Tražio sam te do poslednjeg koraka,

do obzorja nad horizontom ugašenih nada

A onda je zora dovela novi dan

Sunce već uveliko raspršuje snove

i bezbroj sitnih kapi preostale mašte,

sazdane davno od naših prikrivenih želja,

u vidu usplahirene pare, sada beže ka nebu

Možda će gore pronaći odgovor

Možda će, lutajući iznad oblaka,

saznati  -

Zašto si? Kako si? Gde si?

Nestala…

...

"Nestala"

© Vladimir Đorđević

…

photo by © Željka Dimić

Zaboravim te

Zaboravim te

Na tren, dva

Možda sat, ili tri

Ponekada ceo dan prođe

da ne mislim o tebi

Odagnam nekako lepa sećanja,

zagubim se u vrtlogu života,

udarim tri puta jako po grudima

(srce bez tebe ume često da stane)

i, naredim duši da ne boli.

Zaboravim te

Na sat, dva, možda i tri

A onda na tren proleti neko sećanje

Ma jak sam ja - tada glasno kažem

Pogledam oko sebe - Život ide dalje

Uzavreli pločnici moga grada

nose masu neotkrivenih ostrva

spremnih da prime Robinzona

Krajičkom oka posmatram, biram

Na koje bih ostrvo?

Da se osamim i zaboravim prošlost,

da oteram i poslednje sećanje na tebe

Zaboravim te

Ponekada i ceo dan proleti

a da mi tvoj glas iz daljina

ne zapara uho.

Ali, kada veče zavlada

vodeći me ka tamnim stazama noći

koje više nema ko da osvetli

svojom lepotom, osmehom, nežnošću,

počinju da nadolaze reke nedostajanja

I donose mi sva ona podavljena sećanja

i one radosti naše

i smeh, i suze

A onda nastupi noć

Sećanja nadrastu najveće planine

I guše do zore

Zaboravio bih te

Veruj mi

Da naše noći nisu bile samo naše,

da naše reči nisu bile iskrene,

da naša srca ne kucaju u istom ritmu

i naše misli nisu na istoj talasnoj dužini

Veruj mi

Zaboravio bih te

...

"Zaboravim te"

© Vladimir Đorđević, 2019.

…

photo by © Željka Dimić

Subotica – Palić, februar 2017.

Dolina snova

Ne tumbaj mi misli lepo posložene.

Ne uleći u vazdušni prostor moje tajne doline.

Ne razbijaj ni šapatom tišinu usamljenih noći.

Previše sam naviko na zvukove

jedinog mesta koje može sakriti moje reči.

I samo huk vodopada, kroz čiju se izmaglicu

krišom ušunjavam u taj mali svet,

sme narušiti ustaljeni red snova

što noću dolete u dolinu tajni

na svoje praiskonsko i čisto pojilo.

Ispijajući svoj sok života

krajičkom oka promatraju pokrete mog pera

dok skiciram njihove obrise.

To je jedini način da bar delić njihovih tajni

sačuvam za sebe i prenesem ih Vama.

Ne tumbaj mi misli lepo posloženih

obrisa nestvarnog na papiru.

Ne šapući.

Ćuti.

…

Dolina snova

Vladimir Đorđević

Drug iz senke

Kao da šapat čujem

dok pod svetlom uličnim

naše slatke ludosti brojim.

Znam, nisam sam, sad sam

sa onim "drugom mojim".

Svrati taj ludak, ne tako često,

u vidu senke prati me noću,

čim čujem taj šapat drugog glasa

u Nedođiju da pobegnem hoću.

Ali, ne ide, da druga starog

ostavim ulicom da sam lunja,

i onda trpim dok me prati

i mojim se stopama uporno šunja.

Uvek o tebi otpočne priču,

a zna da prošlost i od sebe krijem,

dođe mi tako da ga s'ljubavlju

u pustoj ulici baš prebijem.

Prati mi korak, priča o tebi,

podseća na vreme grehova sočnih,

na ono vreme kad smo se kupali

nepreglednim morima sokova voćnih.

Ne mogu više te priče da slušam,

"druga" svog jurim tamo i amo,

na kraju shvatim da moja senka,

crnja od mene, prati me samo.

…

Drug iz senke

Vladimir Đorđević