Zarobljena u telu
boreći se da probije kožu
i poleti u visine nebeske
da tamo luta svetovima nestvarnog,
duša, već izmučena, izranjavana,
preklinje me da joj otvorim prozore.
I svake noći ptica duginih boja
sleti na jastuk kraj glave.
Procvrkuće pitanje - "Kada?
Kada ćeš osloboditi dušu?
Kada ćeš je pustiti da poleti?
Da doleti gore, iznad oblaka.
Gore će joj lepše biti.
Na ovom svetu više mašte nema."
"Pustiću je." - u polusnu pevam.
"Pustiću je kada i poslednja nada,
od svih nadanja koja sam čuvao,
sagori u plamenu razočarenja.
Kada i poslednja senka lepote,
koju sam, lutajući uzavrelim mislima,
slučajno pronašao u tamnoj šumi,
poprimi lice pakosti i mržnje."
I svake me noći poseti ptica duginih boja.
I stalno isto pitanje postavlja.
A duša, osnažena razočarenjima,
preklinje da joj otvorim prozore.
Da odleti iznad oblaka.
U zemlju večnih snova.
...
"Zemlja večnog sna"
© Vladimir Đorđević
(napisano 2003. godine)
Нема коментара:
Постави коментар