Tog jutra

Tog jutra plakaćeš.

Više od kiše.

Tog jutra žalićeš

što rekla si previše.

Tog jutra, kada shvatiš

da osećanja igračke nisu,

kada te sustignu reči

kojima si izbola srce,

i kada zatekneš sebe

da besciljnim pogledom

tražiš njegov lik

u šolji već hladne kafe,

krenuće suza.

Tog jutra volećeš.

Više no ikad.

Suza za suzom

vraćaće sećanja.

Hladna će kafa

ostati neispijena.

Tog jutra, kada oblaci

natkriju grad i donesu kišu,

kada se seta u tvoje oko vrati,

da volelo je kada srce shvati,

i duša prazninu u zagrljaj prihvati,

znaćeš da te on, ma koliko krila,

svakim korakom, svakom mišlju tvojom,

iako je otišao, dahom toplim prati.

...

"Tog jutra"

© Vladimir Đorđević