Neću - odgovorih joj.
Neću da budem kao drugi.
Pusti da idem svojim putem.
Neću da ulazim u stado,
da kao lutka ponavljam
iste pokrete, iste reči.
Da dan mi bude dosadan,
a noć prođe bez pesme.
Ne - rekoh joj.
Ne želim u stado.
Zar ne vidiš da sam svoj?
I ničiji više!
Zar ne vidiš da u meni
gori plamen plavičaste boje?
Kažu, gori od rođenja.
Njegov odsjaj i toplina
po zidovima zatvorenih duša
iscrtava najlepšu maštu,
od puste livade napravi baštu,
opija misli, zaustavlja reke,
najtvrđe stene kraj njega su meke.
Ne mogu, ne želim, neću.
Svako pronalazi svoju sreću.
Neko u samoći, neko u stadu,
neko u skoku, neko u padu.
I zato idi, ja tamo neću.
Ne želim da budem gomile deo.
Da ponavljam ono što drugi žele,
da lažem njih a uz to i sebe
pa kada odem na onaj svet
kajanje što takav sam bio
zaboli jako i zagrebe.
I ne brini za samoću
što pritiska danju, pritiska noću.
Ne brini za moje sulude misli
koje sa svih strana stižu,
dvorce prave, zidove dižu.
A iza zidova tišina vekova.
To je ona tišina prava,
u kojoj se uživa, u kojoj se stvara.
Stvori i podeli dušama praznim.
Odluku sami doneće -
Da li će dušu lepotom puniti
il' tiho je trovati otrovima raznim.
...
"Plavičasti odsjaj samoće"
© Vladimir Đorđević
…
photo © Željka Dimić
Нема коментара:
Постави коментар