Ćudljiva zima

Kiša

Januarska, hladna kiša

Poneka pahulja samo proleti,

da podseti da je zima

I gomilice zaostalog snega

koji se nemilice topio par dana,

pocrnele od smoga i okolnog blata,

podsećaju da proleće neće skoro doći

Sivilo oblaka navlači zavesu nad grad

Čudna tišina vazduhom se širi

Retki prolaznik,

još uvek opijen snom,

sa podignutom kragnom kaputa

i pogledom koji odaje samoću,

užurbano gazi barama prekrivenom ulicom

Ne žureći nigde, slušam jutarnju tišinu

Nevidljivom rukom me vodi ulicama i sokacima

Lutam kroz jutro u bekstvu od istine

Korak po korak, navođen dobovanjem kišnih kapi,

slušajući pse iz okolnih dvorišta kako laju,

prizivajući gazde da im prekinu samoću,

vraćam se odakle i krenuh.

Tamo, gde ću sačekati proleće

Tamo, gde ću uz pucketanje drveta iz peći,

kroz prozore gledajući svu ćudljivost ove zime,

ispisati još milion stihova o njoj

O onoj što mi je srce zarobila

i odnela ga sa sobom

...

"Ćudljiva zima"

© Vladimir Đorđević