Da te mogu sresti, da mogu ti reći
sve što kao kamen pritiska mi srce
verovala tada bi da od sreće naše
uzesmo iz žita samo jedno zrnce.
I kad bi se pogledi zaljubljeni sreli
sve bi stalo dok dubine u očima traže
Verovala tada bi da od tvoje sreće
nikada mi ništa nije bilo draže.
Navrle bi reči sa naših usana
Vetrovi bi stali, proleće zasjalo
Sve bi utihnulo zbog susreta našeg
Kazaljke sa sata vreme bi sakrilo
I možda bi tada želela da čuješ
Sve ono što htedoh a ne uspeh reći
Zato draga moja (iako ne želim)
Evo, svoje zrno žita
Sada vraćam sreći
...
"Zrno sreće"
Vladimir Đorđević,
4. Januar 2019.
Нема коментара:
Постави коментар