Ne zavaravaj ego pričama
koje već noćima ponavljaš sebi.
I sada, kao i ranije, lako prepoznajem
tvoje reči i postupke.
Znam da nemilosrdno danima
ubeđuješ usplahirenu dušu
recitovanjem neke stare pesmice
o pogrešnoj ljubavi.
A ja i danas dovikujem iz daljine -
pogrešna bila nije!
Možda previše burna,
nošena strašću neostvarenih snova.
Možda previše nežna
u bekstvu od stvarnog sveta oko nas.
Možda previše upadljiva
očima stranaca koje su nas pratile.
Možda previše bolna
za duše nenaviknute na nežnost.
Možda, previše možda
da bi opstala i uspela u svom cilju
koji je zacrtala
još jednim slučajnim susretom
u novom životu.
Prvo "možda" ugledah u tvojim očima
kada smo najsrećniji bili.
Drugo "možda" osetih
kada su sumnje pobedile nežne reči.
Treće "možda" mi udari
šamar
dok sam zanet zaljubljivanjem
u tvoje oči, usne i kosu
obnevideo za sve oko sebe.
Dok još je bolno
od pridošle stvarnosti koja šamara
brideo ego,
dok još se pamet borila
sa uzdrhtalim željama užarenog srca,
svest o kraju nečeg što bilo nije
krenu da pliva ka površini.
Sve manje je iskrenih reči bilo.
Sve više se laži u rečima krilo.
Nemoj da zameriš nikada meni
što srcu rekoh - Hajde, okreni!
To bila je borba srca i pameti,
na strani jednoj moja ljubav ka tebi,
na strani drugoj neki drugi Mi.
Iako u sebi ponavljaš
otrcanu pesmu o pogrešnoj ljubavi
ja se nadam, čekaću da shvatiš -
Povlačenje moje nije predaja.
Za mene postojiš samo Ti!
Ali zbog svega
što iza nas postoji
ja odlazim,
Ne zameri.
© Vladimir Đorđević
(novembar, 2013)
p.s.
Нема коментара:
Постави коментар