Okrećem glavu i skrivam pogled,
jer, samo u njemu istinu nosim.
Ne pitaj me, nikada ne pitaj,
kakvom bolu moram da prkosim.
A sve je počelo kad sam je sreo,
kada me ožari slučajnim dodirom,
sve je počelo kada sam spojio
blizinu njenu sa traženim mirom.
Od tada me prate tihe senke
mirisa, osmeha, pogleda toplih.
Nemir sve češće u snove unosi
istina koju posle nje otkrih.
I zato ne pitaj, nikada ne pitaj,
zašto mi oči skrivaju tugu.
Od tada nit' želim, niti mogu
ni pogledom da milujem drugu.
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар