Istinu krije kutija mala
u uglu tavana od pogleda skrivena
Velom paučine nežno obavijena
u njoj drema tajna još neotkrivena.
Orahovo drvo prašina prekrila,
rezbarija umetnika jedva da se vidi,
za ključić bravica spustila je kapak
kao da se istine koju krije stidi.
A negde na tavanu zagubljeni ključić
svrhu svog nastanka godinama čeka.
Tog dana kad zaključa svoju slatku tajnu
namerno ga zaturi gospođica neka.
Sada u samoći priseća se svega;
kestenjastih očiju, neuredne kose,
umetničkih ruku što miliju nežno
dok strpljivo čekaju prve kapi rose.
Davnog leta desilo se, beše jošte mlada
kada im u goste taj vetropir svrati
Godina osrednjih, ali, razgovorljiv
želela je vrele noći sa njim da prekrati.
Pričali su noćima gledajući zvezde,
smetali joj nisu pramenovi bledi,
jednog jutra, slučajno, majka njena zateče
kako mu u krilu bezobrazno sedi.
Isteraše gosta roditelji gnevni
da im ćerka ne bi krivim putem pošla,
nesuđena ljubav različitih duša
činilo se sa tim letom kao da je prošla.
Nije znala majka, otac znao nije
da veliku tajnu ona od njih krije,
ali kad na vrata zakuca proleće
shvatiše da prinovu sa sobom doneće.
Paučinu s kutije sad lagano sklanja,
jer boli je istina što noćima proganja.
I ključić će pronaći (ma kolko tražila)
da pokaže sinu s kim je gnezdo vila.
A u bašti cvetnoj momčić boje meša.
Pozira mu devojka (više nije klinka).
Umetnička duša, tu govora nema -
vetropirnog oca slika i prilika.
...
© Vladimir Đorđević - 2014
iz knjige pesama u pripremi
"Od ujeda do lepote (deo 2)"
