Nisam usamljen.
Imam svoju ludu pticu
što pred svaku ponoć
doleti sa meseca.
Otpeva mi uspavanku,
čučne na sims prozora i
pogledom punim neverice
pita - zar još nisi zaspao?
Pita, iako već zna
da noćima nesanica vlada.
I otpeva novu uspavanku
u nadi da će prekinuti
ciklus neprospavanih noći.
Njena pesma bi svakome
bila lekoviti melem
potamnelim podočnjacima.
Vidiš da nisam usamljen.
Imam ja tu ludu pticu.
I nije joj mrsko
da doleti iz svemira,
da sleti na sims prozora
i sa mnom provodi noći
iščekujući novo jutro.
Sa njom slušam
tvoje i moje pesme,
pijem tvoje i moje vino,
gledam kako se ljube
tvoja i moja senka.
Kako mogu biti usamljen
dok filmovi kruže sobom
uz mili poj lude ptice?
A ona čuči na simsu,
i peva, peva, peva.
Ne staje. Do zore.
Nevidljivom olovkom
u misli mi se urezuju
note i reči nebeske.
A ona peva. Ne staje.
I uspe ponekad
da mi na kapke navuče
olovno teške snove.
Nisam usamljen.
Čak i kada svane.
Imam tu ludu pticu.
Odleti ona, ne voli dan.
Ali mi ostavi pesme
da kroz njih sanjam
svoj ludi san.
© Vladimir Đorđević - 2013
Нема коментара:
Постави коментар