Sada lagano
kreni.
Idi. Ne okreći
se.
Ne želim više da
čujem ni reč.
Previše je reči
zavaravanja bilo.
A priznajem - lepa
si, pametna, mlada.
Takvim rečima
nekog drugog ćeš
možda čak i
decenijama zavaravati
i voditi putevima
kojima ti želiš da ideš.
Neće te on pitati
gde ga vodiš i zašto.
Samo će, kao
opijen, bez reči
slediti tvoj glas
i tvoje naredbe.
Tebi nikada nije
trebao neko kao ja.
Neko sa kim ćeš
deliti sve.
Tebi je potreban
poslušnik, sledbenik.
Neko ko svoje
mišljenje nema
već robuje tvom
pogledu na svet.
Da, da robuje.
I robovaće dok ne
stigne
do onoga što
svaki muškarac i vidi na tebi.
Neće on
razmišljati o lepotama neba,
o filozofskoj
snazi reči koje izlaze
iz tvoje duboke
unutrašnje lepote.
Poslušnik će biti
dok tvoja lepota
ne počne da daje
prve znake jeseni.
I neće čekati
tvoju zimu.
Pobeći će u novo
proleće.
A tada.
Tada ćeš se setiti mene.
