Insomnija

Probam da sanjam

ali mi ne ide.

Ne sanja mi se

bez tebe u mraku.

Da sam sa svakom

sanjao tako

čast bih prosio

na buvljaku.

Probam da sanjam

al' krevet prazan

upio mirise

tvog vrelog tela.

Kako da sanjam

kada je sudbina

noći bez tebe

zanavek uklela.

Probam da sanjam

makar i budan

dok mrklim mrakom

lutaju oči.

Šapućem sebi -

možda ću uspeti

sećanjima

da prebrodim noći.

Probam da zaspim.

Kapke spuštam.

Prizivam snove

ko kišu letnju.

Ma, ne ide!

Ne ide!

Nikako ne ide.

Ne mogu bez tebe.

Odoh u dugu noćnu šetnju. 

© Vladimir Đorđević 

Tvoj osmeh mi fali

U hladu stoletne hrastove šume

listam knjigu sudbina naših,

stranu po stranu lagano okrećem

tvoj osmeh na svakoj uporno srećem.

Knjiga je prepuna naših priča,

lepih, ali i ružnih dana,

čitam ih dugo, sećam se svega,

za dušu učmalu od žege letnje,

jedina sada to mi je hrana.

Pobegnem svakog dana iz grada

čije su ulice korake naše napamet znale.

Još dok je jutro do šume dođem

kroz njen hlad šetam i pogledom tražim

skrivene uspomene preostale.

U grad se vratim kad sunce zađe,

pazim da neki zrak ne pronađe

sećanja na osmehe tvoje,

na zaljubljene što kraj hrasta stoje,

u hladu uz poljupce uživaju oboje.

Krijem od sunca te stvarne snove,

kroz more stabala što mirno plove,

u izmaglici šumskih mirisa,

sudbina naših knjigu čitam,

gde je nestao osmeh Anđela

nijednu grančicu ne smem da pitam.

© Vladimir Đorđević 

 

Pred kraj (nepomiren sa sobom)

Teško se čovek miri sa sobom.

Još teže se miri sa ljudima koji sve više, u trku

beže od uloge koja im je namenjena;

da prostim postojanjem ulepšaju svet u kome žive.

Kakva je to nečista sila okupirala ljudske duše

stvorene da oplemene postojanje ove planete?

Ko je prizvao pritajenog đavola željnog krvi i mesa

da iz grotla pakla izađe i zaposedne misli nevinih ljudi?

Da li je samim rođenjem - voli i neguj stvoreno?

Ili će i te reči, kao i sve u ovom suludom vremenu,

ostati neshvaćene do samog kraja

nečega što ponosno nazvasmo civilizacijom?

Teško se čovek miri sa sobom.

Mir ne donose ni prelepe osunčane zore, jer

i u zrake sunca koji bude naizgled lepše dane

uplele su se niti neizvesnosti, nelagode, apatije.

Belina nevinih snegova svake nove zime sve više sivi.

Rascvetale prolećne livade sve kraće zasenjuju vid.

Kapi letnje kiše rosulje na svom putu sa oblaka

gube svoj blagi topli dodir kojim su milovale naša lica.

Žuto jesenje lišće poprima krvavo crvenu boju.

Zašto se priroda buni?

Da li se čovek, nepomiren sa sobom, ikada pita;

Zašto nam uskraćuje pravo da uživamo u njoj?

Zašto sve češće pokazuje svoju drugu stranu

prepunu uništenja, patnje, gorčine stradanja?

Teško je pomiriti se sa onim što vidiš, čuješ, osećaš

znajući da je sve više onih koji ne vide, ne čuju, ne osećaju.

I teško se može sam sa sobom pomiriti onaj

ko skrštenih ruku gleda divljanje prizvanih legija tame.

Jer, dok mirno sedimo, gledajući kako se sve ruši oko nas,

priznajemo poraz dobra utirući put novopridošlom zlu.

Apatija pojednostavljenog postojanja od danas do sutra

ne dozvoljava trećem oku duboko usađenom u nas

da progleda i uvidi suštinu onoga što se nalazi iza tog sutra.

Ako se pomirimo sa sudbinom koju nam nameće većina

obnevidela od previše strasti za posedovanjem svega

utonućemo u novi svet koji se samo tako zove.

Utonućemo u očajničke krike đavoljih hordi

uvek nezadovoljnih brojem ispijenih ljudskih duša.

I pred kraj nečega što je trebalo da postane Raj

zakoračićemo u pakao koji smo sami prizvali

jer previše smo od drugih oko nas hteli.

© Vladimir Đorđević