U hladu stoletne hrastove šume
listam knjigu sudbina naših,
stranu po stranu lagano okrećem
tvoj osmeh na svakoj uporno srećem.
Knjiga je prepuna naših priča,
lepih, ali i ružnih dana,
čitam ih dugo, sećam se svega,
za dušu učmalu od žege letnje,
jedina sada to mi je hrana.
Pobegnem svakog dana iz grada
čije su ulice korake naše napamet znale.
Još dok je jutro do šume dođem
kroz njen hlad šetam i pogledom tražim
skrivene uspomene preostale.
U grad se vratim kad sunce zađe,
pazim da neki zrak ne pronađe
sećanja na osmehe tvoje,
na zaljubljene što kraj hrasta stoje,
u hladu uz poljupce uživaju oboje.
Krijem od sunca te stvarne snove,
kroz more stabala što mirno plove,
u izmaglici šumskih mirisa,
sudbina naših knjigu čitam,
gde je nestao osmeh Anđela
nijednu grančicu ne smem da pitam.
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар