Talasi noći

Noćas su zvezde posebno sjajne,

kao da plešu svoj poslednji ples

Noćas i Mesec čudno nas gleda

prepun svog sjaja krije svoj bes

Vetrovi sa juga

Zatalasa jutrom rumenilo neba

Odsjaj kose tvoje plavetnilom šara

Da pod srcem ovim još radost zaiskri

Samo osmeh s tvoje usne za to ima dara

Probudi se vetar sa južnih planina

i donese mirise neslućenih žudnji

Prstima ću proći kroz kose mirisne

pa makar me  poklopio teški čekić sudnji

Dubine limba

Negde između snova i stvarnosti

još uvek u vazduhu postojim

Limbo me grčevito steže

U predelu gde vreme gubi smisao,

gde ljudski pogubljeni duhovi

i prikazi zapisa istrošenih života

lutaju po koži pogubljenih sećanja

grčevito tražim izgubljeni sat

Sile čekanja

Nisu se reke dugo skrivanih osećanja

slučajno prelile preko brana okorelosti.

Potres iz dubina probudio je vulkan vrelih,

vekovno sakupljanih, sebično čuvanih, prejakih reči.

Cunami ljubavi preplavio je sve oko nas

noseći pred sobom i najtvrđe zidove kajanja.

Više ti ne trebam

Svoje žrtvene mreže

protkane lepljivom paučinom

obavila si gusto i snažno

oko mojih rastrgnutih nadanja

Ne daš da poslednji put

udahnem zrake zalazećeg sunca

već pregorele, umorne duše

Ne želi previše (deo pesme)

Nisi ti navikla

na uspone i padove

Tebi je cela zemlja

ravna  k'o plotna

Misliš,

daću delić sebe,

a uzeću sve

Milo moje,

to u narodu zovu

drčna duša

Mnogi su želeli da dobiju

više no što daju

I šta misliš?

Gde su sada?

U paklu ili raju?

...

deo pesme "Ne želi previše"

© Vladimir Đorđević

Crni golub

Preko zlatnog sunca koprena se vuče

Dolazi, čujem ga, golub crni guče

Ništa više neće biti blago kao juče

Srce strahom opijeno sad prejako tuče

Slagalica

Otići ću na kraj sveta

Postaću deo slagalice

Na suprotnoj strani

videću tvoje lice

Nasmejano, puna života,

budiće u meni osećaj

da ono što jesam

to nikada bio nisam.

Povratna karta

Čuvam

I čuvaću

Sve lepe i ružne reči

I moje,

i tvoje

Pokušavam,

trudim se da shvatim

anarhiju postojanja i nestanka

koju si slučajno unela u moj život

Trudim se da pobegnem od svega

što nosi tvoje ime, prezime

i najmanji predznak tebe

Bljesak njene duše

Kosa divlja kao griva plamenih vetrova,

oči što kriju dubine tamnih planinskih jezera,

usne na čijim vrhovima spavaju šapati leptira;

Zašto tako snažno u srce ga dira

taj nestvarni sklad svih tajni svemira?

A samo je slučajno svetlost njene duše

kroz zenice odavno mu navikle na mrak,

iz svoje poslala mali zlatni zrak.

Poslednja ruža

Poslednja ruža što svet krasi

trnom mi probi srce umorno

Nebo od jutros bolno je sumorno

I istina surova jako peče;

Kako sa trnom duboko u srcu

bez Nje da dočekam novo veče?

Predaja (bez boja)

Povući ću se, iako sam neprijatelj predaje

Zavući ću se u tamne odaje gde kovaću plan

da od jutarnje magle izvajam ljubav,

da od rose prolivene napojim duše nečastive

i poslednjim nadama prošaram nebo

Nebo, što pred večeri rane prolećne

u meni širi crveno

A krv mi je zbog Nje izgubila boju

Zauvek

...

Predaja (bez boja)

© Vladimir Đorđević

Poslednja ljubav

Svako prvu ljubav ima.

Nje se seća do kraja života.

Ali, nekada, retko, desi se i poslednja ljubav.

Pa bude najjača, najčistija, najiskrenija,

jer, sazrevala je i čekala srodnu dušu.

Prekasno (bio sam fin, bila si fina)

Sivi oblaci nad gradom lelujaju

Plaču nad nama i onim što nemasmo

Kada se opet sretnemo slučajno

za ljubav, bojim se, biće prekasno

Početkom proleća slučajni susret

u nama probudi svetove nove

Pustismo brodove naših snova

neotkrivenim morem da plove

Voli sebe i sve što je tvoje

Svoje nedoživljene strasti

mimikrijom običnih pokreta skrivaš

Nedostižne želje mašte

potajno, da ne vide drugi,

kada noć uveliko opije čula,

sa osmehom na usnama snivaš.

I tako živiš, od danas do sutra

Ista ti sviću jutra, i jutra

Gde je ta hrabrost koju čuvaš

i ljubomorno u svećice duvaš

dok godine nižu se i Život prolazi?

Zašto se svake večeri tužne

pitaš dal' si na pravoj stazi?

Ne umem pomoći, al' mogu ti reći -

Svako ko okrene leđa sreći

sam sebe laže k'o neprijatelj najveći.

Doživi strast ljubavi prave

od koje ostanu i poneke rane!

Doživi ono čega se bojiš

jer zato na ovom svetu postojiš!

Oseti čar životnog bola,

ne živi život nikad do pola!

Šta da ti kažem?

Istina to je!

Voli sebe i sve što je tvoje!

...

"Voli sebe i sve što je tvoje"

© Vladimir Đorđević

Daljina blizine

Osećam

Bliža si mi no inače

Vetrovi noću donose tvoje snove u moje

I gledamo isto nebo

A sazvežđa nam se pakosno smeše;

Tako blizu, a ipak, ipak daleko

I znamo da tu smo, nadomak jedno drugom

Oboje osećamo magnetne sile

što srca nam privlače

Po krevetu se prevrćemo u znoju želje

da jedno drugo u oči pogledamo

Da bar jednom se susretnu dva daleka sveta

što sanjaše ljubav nedostižnu

Osećam, blizu si

Poznajem mirise koje prostranstvima širiš

Tako si blizu, a tako, daleko

Sa Meseca, krišom, u snove mi viriš

...

"Daljina blizine"

© Vladimir Đorđević

Neka plače nebo (Пусть небо плачет)

Nek zaplače nebo

Neka majske kiše što duže padaju

Nek sakriju suzu što obraz mi peče

Krenula je kad mi Ona hladno "zbogom" reče

Nek zaplače oblak što dušu mi tišti

Neka kapi krupne speru svu gorčinu

Nek svemir zatutnji gromovima silnim

Bez nje ja ne umem na zemlji da živim

Neka nebo plače, nek rida, nek cvili

Neka kiša travu pita zašto smo se snili

pa shvatili da smo jedno drugom i previše mili

A onda pobegli, u ljušture skrili

...

"Neka plače nebo"

© Vladimir Đorđević

Перевод - Душица Лабовић

...

Пусть небо плачет

пусть майский дождь льется

чем дольше сможет,

пусть спрячется слеза

что щоку печеть.

Потекла она,

когда холодно,

"С богом", я услишал.

Пусть облако заплачет

что мою душу грустить.

Пусть капельки крупные

смоють всю горечь,

пусть космом закричить

громамы сыльним,

без её я не умею

на земле жить.

Пусть небо плачет,

рыдаеть, кричить,

пусть дождь траву спросить

почему мы снились

и пойметь что мы друг другу

слишком много милие.

А потом сбежали

и в кокон мы скрились…

 ...

"Пусть небо плачет"

Владимир Ђорђевић

Snohvatica

Mašta ti se snohvatila,

od tad lepe snove sanjaš

A niz suzu, radosnicu

silne misli ti odganjas.

Takav pogled, tu toplinu,

ne izdrži srce moje

Tvoje suze radosnice.

kao da mi noći kroje

Zaljubljivanja

Rasute ti kose po jastuku belom

Mirne snove snivaš, osmeh te odaje

Molim Boga da taj prizor što duže potraje

jer, lepotu koju nosiš nebo retko daje.

Rodi se ponovo, Aristone

Iz jame pune praha gorčine

uvek se neka misao vine

Zapeče pisca, zapeče stih,

al' pisac k'o pisac, ostaje tih

Da, onaj pravi, što sujete nema

Onaj što na starom ne drema

Pa krene dalje i srcem piše

Mnoge se kletve pred njim skriše

Dete u nama još uvek se krije

Uselio se osećaj prolaznosti

Na vrata duše mi zakuca,

a ja naivan, dozvolih da kroči mi u misli

Sada mi razmešta dugo skrivenu sobu

u kojoj čuvam ono što nikome ne izrekoh,

u kojoj čuvam seme svog nastanka i postojanja

Stojim u uglu i gledam kako se igra;

klavir bi na plafon da postavi,

stalak za slikanje koji dobih u petoj na sred sobe,

sto za kojim pišem, kaže - ne treba mi,

pišeš ti u hodu, u dahu - lucidno dodade

Ruža među brezama

Razlio se crveni oreol majske ruže

Boje bude sećanja na kosu vatrenu

što ote mi srce iz grudi i pomuti pamet

Zaboravih na svet oko sebe, odlutah u snove

Stvorih svoj raj daleko od vreve ulica gradskih

Negde daleko, duboko, u gustoj šumi breza,

razlila se prostrana livada cvetna

Usamljena, neoskrnavljena

I uzdah duboki iz grudi ispustih, jer,

u mašti osetih mirise šume, trave, slobode

Seme istine

Probudivši se u bašti istine oboje su zaplakali

Duše im zajecaše od prevelikih laži

koje izgovaraše jedno drugom dok su se voleli

Shvatiše da predaleka je zemlja iz snova

koju su zajedno sanjali na postelji od latica ruža

usred staklene bašte, carstva ljubavnog zanosa.

Grmovi ruža krili su njihove ljubavne igre

Tek rascvetale, listovima su zatvarale oči od stida,

a od prejakih uzdaha latice su opadale sa cvetova

stvarajući po staklima raznobojne zavese;

nevino bele dok nežno su šaputali,

crvene u trenucima strasti i požude,

a kada bi ljubomora zakucala na vrata

žute latice tkale bi gustu zavesu ludila.

Probudi se

Kada nekoga zavoliš

i uzburka ti se sve u glavi

Čak ti se iz dubina Svemira javi

glas upozorenja

da put kojim karačaš

nije onaj koji ti nameni

Pomisliš – ovo je osećaj pravi

Nadaš se da san će novi

led sa duše da otkravi