Svoje žrtvene mreže
protkane lepljivom paučinom
obavila si gusto i snažno
oko mojih rastrgnutih nadanja
Ne daš da poslednji put
udahnem zrake zalazećeg sunca
U ljušturi bola i bezumlja
ostao nije ni jedan osmeh stiha
Veliko ništavilo preplavilo je pore
I to jadno, veliko ništa, pritegla si
zagrljajem zadovoljne crne udovice
želeći da iz praznine iscediš
poslednje reči umirućeg ega
Više ti ne trebam, ispunio sam svrhu
Truješ ono čime sam godinama disao
...
"Više ti ne trebam"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар