Seme istine

Probudivši se u bašti istine oboje su zaplakali

Duše im zajecaše od prevelikih laži

koje izgovaraše jedno drugom dok su se voleli

Shvatiše da predaleka je zemlja iz snova

koju su zajedno sanjali na postelji od latica ruža

usred staklene bašte, carstva ljubavnog zanosa.

Grmovi ruža krili su njihove ljubavne igre

Tek rascvetale, listovima su zatvarale oči od stida,

a od prejakih uzdaha latice su opadale sa cvetova

stvarajući po staklima raznobojne zavese;

nevino bele dok nežno su šaputali,

crvene u trenucima strasti i požude,

a kada bi ljubomora zakucala na vrata

žute latice tkale bi gustu zavesu ludila.

Jednog je dana, u dnu staklenika, procvala crna ruža

Od divljih igara njihove duše nisu osetile njen miris

Neprimetno je širila svoje mračne korene

Svojom snagom rasplela je sve zavese,

i one od ljubomore, i one od strasti, i one nevine

Zavladala je crna zavesa istine

Reči su bivale sve grublje, glasovi sve snažniji

Zidovi staklenika, sve tamniji i tamniji, zaklonili su Sunce,

a njih dvoje, umorni od prejake spoznaje istine,

misleći da noć je i da mesec se sakrio od njihove mržnje,

zaspaše snom bivših ljubavnika.

Probudivši se u bašti istine oboje zaplakaše

Duše im zajecaše od skrivanih tajni

kojima su posejali seme crne ruže.

...

"Seme istine"

© Vladimir Đorđević