Razlio se crveni oreol majske ruže
Boje bude sećanja na kosu vatrenu
što ote mi srce iz grudi i pomuti pamet
Zaboravih na svet oko sebe, odlutah u snove
Stvorih svoj raj daleko od vreve ulica gradskih
Negde daleko, duboko, u gustoj šumi breza,
razlila se prostrana livada cvetna
Usamljena, neoskrnavljena
I uzdah duboki iz grudi ispustih, jer,
u mašti osetih mirise šume, trave, slobode
I čuh škripu đerma sa bunara na kome ugledah
Nju
Iako pleni krhkom lepotom, snage u njoj ima
Svakoga dana poji ružičnjak kraj kućice male
Samo đeram i stihovi koje šapuće
narušavaju tišinu njenog malog carstva
Miris ruža obavijao je kućicu staru,
od bele breze sazdanu
Blagi povetarac nosio ih je ka meni
opijajući i poslednji trun realnosti
Njena duga lepršava kosa vatrene boje
odlepi mi stopala sa zemlje i preleteh do Nje
ne gazeći zelenu travu okupanu jutarnjom rosom
I stadoh kraj Nje, I nestvarno beše
I htedoh iz ružičnjaka da uberem najlepšu ružu
Onu koja se meri njenom lepotom
Ali, trn mi prst ubode, krv poteče,
a ruža reče - Njenoj lepoti ravne nema!
Eh, ružo moja, gradska ružo crvena
Htedoh te poneti u te daljine, na livadu snova
Da tamo te zasadim u ružičnjak divlji
Da i ti od stranaca štitiš njenu lepotu
Jer, takva lepota viđa se
jednom u životu!
...
"Ruža među brezama"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар