Poslednja ruža

Poslednja ruža što svet krasi

trnom mi probi srce umorno

Nebo od jutros bolno je sumorno

I istina surova jako peče;

Kako sa trnom duboko u srcu

bez Nje da dočekam novo veče?

Sunce se odnekud stidljivo javi

da da mi volje, sa dna izbavi

Al' njegovi zraci guše se, stradaju

Oblaci tmurni nad gradom vladaju

I k'o da će kiša, u vazduhu piše

Teška mi duša, teško se diše

Stići će veče, doneće tugu

Ne želim, neću, ne volim drugu

Iako srce mi trnjem probode

njene su latice put do slobode

Do zvezda poneću svu tu lepotu

Imadoh sreće da bar je vidim

u ovom kratkom, zemaljskom životu

...

"Poslednja ruža"

© Vladimir Đorđević