Bljesak njene duše

Kosa divlja kao griva plamenih vetrova,

oči što kriju dubine tamnih planinskih jezera,

usne na čijim vrhovima spavaju šapati leptira;

Zašto tako snažno u srce ga dira

taj nestvarni sklad svih tajni svemira?

A samo je slučajno svetlost njene duše

kroz zenice odavno mu navikle na mrak,

iz svoje poslala mali zlatni zrak.

Padoše zidovi što od drugih krili su

svetove kojima je kao slepac lutao

Uzburka se okean po kome je,

u barci beznađa, pod Mesecom plutao

Ledena se kora sa ranjenog srca

posle mnogih zima u potoke istopi;

Uvela mu duša u njenu se zaljubi.

Znao je da ne sme, znao je da boli,

uspeo je zauzdati srce da je voli

Zavarava misli, glumi svoju ludu,

kroz stihove svoje on divi se čudu;

Sad očima progledalim k'o Zvezdu je gleda,

dalekoj i nedostižnoj svu dušu joj preda

Sudbina se njegova promeniti ne da.

...

"Bljesak njene duše"

© Vladimir Đorđević