Izgubljeni plamen ljubavi

Pobegnimo.

Pobegnimo od sveta što boje ljubavi je izgubio.

Pobegnimo što dalje.

Pođimo u šume zelene, prepune vekovnih tajni

skrivenih među stablima, čija izborana kora

još uvek čuva priče davno ispričane.

Potražimo pećinu uzdaha na kraju tih šuma,

gde stene granicu novog i starog sveta iscrtaše.

Plamen stari zapalimo.

Dopustimo da nam duhovi predaka, uz toplinu vatre,

pokažu put ka pravoj, iskrenoj ljubavi, kojom ćemo

pobediti sivilo i hladnoću vremena u kome živimo.

Boje te ljubavi  nosićemo svetom. Niko im neće odoleti.

Krenuće našim putem, svako će pronaći svoj plamen,

i puno boja uništiće tamu što nam život okova.

Zato krenimo, vremena nemamo.

Želim da Ti i ja prvi osetimo toplinu tih vatri

davno izgubljenih u hodnicima vremena.

 © Vladimir Đorđević - Maj 2012.

Ko pamuk

Zore i zore dočekah budan

Neprospavane noći bile su lek

Od kako prekinuh onaj san čudan

i kamen pod glavom ko pamuk je mek.

Tog sna se sećam (ko juče da beše);

Krišom si usne tešila moje,

trčala poljem, cvetove brala,

nebom šarala najtoplije boje

Krasila osmehom nežna jutra,

sa vetrom pričala, leptire jurila,

na oblak što proleće ko dete durila

Sa slavujem pesmu pod krošnjom pevala,

o ljubavi večnoj u večeri snevala

Mesec zavodila pogledom nevinim,

plesom me zvala da snove oživim.

Ko pamuk meku belu kožu

rosa je s jutrom umiti znala

Ko pamuk meka crna kosa

prve je zrake jutarnjeg sunca

ko čedno dojenče milovala.

Zore i zore dočekivah budan

U bdenju nad tobom tražih lek

Od kako prekinuh taj san čudan

i kamen pod glavom ko pamuk je mek.

© Vladimir Đorđević - 2015

Prećutati istinu

Niko da prizna ne želi, ali 
i sami na licima drugih,
doduše krišom, vidimo -
Nismo k'o nekada veseli.

Niko da prizna ne želi
da od života ništa ne osta.
Niko da prizna ne želi.
I niko ne želi da kaže - Dosta!

Sve se sakupilo u malo jada
od onog juče do ovog sada,
sve vrti se oko onih "nekih",
pogleda lažljivih, lažno poprekih.

Niko da prizna ne želi
da sa mukama krevet deli.
Niko da prizna ne želi
da u materinu ode svet celi.

Iznikli k'o trava na kiši
stigli su "učeni" (i smešni ljudi).
Svaki od njih savete deli.
Svaki od njih život nam kudi.

Niko da prizna ne želi
da do grla voda je došla.
Niko da prizna ne želi
da lepša su vremena prošla.

Da li politika gaji nam žito?
Dal neko se pita "Jel' dete sito?"
Da li se pitaju "učene" glave
sa kim sprdnju namerno prave?

Niko da prizna ne želi, ali
i sami na licima drugih,
doduše krišom, vidimo -
Nismo ko nekada veseli.

Niko da prizna ne želi
da s' drugima sličnu sudbinu deli.
Tako nam treba!
Sami smo hteli!

 © Vladimir Đorđević - 2015

Drevni plamen

Uz večnu vatru prizovi sećanja,
ljude koje i danas, iako ih nema, još uvek voliš,
dodirni duhove svoje prošlosti, to može pomoći da se izboriš.

Ljubav je danas biljka retka, zato,
vrati kroz vatru te davne dane i svaki trun drevnih osećanja
u tebi zauvek neka ostane.

Dopusti da uđe u telo tvoje iskonski osećaj rođenjem dat,
ta večna vatra nek ulije želju da zavlada ljubav,
da prestane naš mali, besmisleni rat.

 © Vladimir Đorđević - 2012