Ko pamuk

Zore i zore dočekah budan

Neprospavane noći bile su lek

Od kako prekinuh onaj san čudan

i kamen pod glavom ko pamuk je mek.

Tog sna se sećam (ko juče da beše);

Krišom si usne tešila moje,

trčala poljem, cvetove brala,

nebom šarala najtoplije boje

Krasila osmehom nežna jutra,

sa vetrom pričala, leptire jurila,

na oblak što proleće ko dete durila

Sa slavujem pesmu pod krošnjom pevala,

o ljubavi večnoj u večeri snevala

Mesec zavodila pogledom nevinim,

plesom me zvala da snove oživim.

Ko pamuk meku belu kožu

rosa je s jutrom umiti znala

Ko pamuk meka crna kosa

prve je zrake jutarnjeg sunca

ko čedno dojenče milovala.

Zore i zore dočekivah budan

U bdenju nad tobom tražih lek

Od kako prekinuh taj san čudan

i kamen pod glavom ko pamuk je mek.

© Vladimir Đorđević - 2015