Čaša vremena

Susret pogleda dovoljan je bio

da otvori tajne brave podsvesti

iza kojih su, predugo zatočena,

čamila sećanja na prošle živote.

Ne pamtim zbog čega sam svratio

na staro mesto gde smo vino pili.

Ne pamtim ni prelepu konobaricu

koja je vrckavo šetala između stolova

trudeći se da uz svaku donetu turu

posluži i neki kompliment na moj račun.

Ne pamtim ni previše bučne goste.

Sedeo sam u uglu (za našim stolom),

prstima lagano okretao čašu crvenog vina

u smeru suprotnom od kazaljke sata.

Kristali u vinu nisu pratili kretanje čaše.

Znali su da tim uobičajenim činom tišine

pokušavam da pobedim zakone fizike

i napravim skok kroz vremenski tunel.

Da vratim one naše, najlepše trenutke.

Ne pamtim zbog čega sam svratio.

Ne pamtim ni put kojim sam došao

na staro mesto gde smo vino pili.

I ne znam da li me je tu dovela želja

da pobedim zakone fizike i sudbinu

ili su mi put iscrtala zatočena sećanja.

Ali, pamtim vrisak vrckave konobarice,

(inače, tvoje drugarice iz osnovne škole)

od koga umalo nije prepukla čaša sa vinom.

Da li od njenog vriska ili mog prejakog stiska

umalo da u nepovrat ode vremenska kapsula

u kojoj su se, na trenutak i kristali uzjogunili.

Trgnut iz tihe borbe sa vremenskim silama,

podižući pogled ka vratima (odakle vrisak stiže)

ugledah leđa konobarice koja grli nekoga, i

na momenat mi se pričini da čujem poznat glas.

Naglas pozvah - Konobarice, još jedno piće!

u nameri da je sprečim da, svojim zagrljajem

ne uguši osobu čiji mi se glas učinio poznatim.

I onda, bljesak.

Kao fragmenti supernove imeđu nas poleteše slike.

Susret pogleda dovoljan je bio

da otvori tajne brave podsvesti

iza kojih su, predugo zatočena,

čamila sećanja na prošle živote.

Da ne dužim više, jer, to nikada nisi volela;

Ispismo isto crveno vino (kao da nas je čekalo),

okretasmo čaše u smeru kazaljke na satu.

Kristali iz moje i tvoje čaše zbunjeno su gledali jedni druge.

Nama nikada nije bilo teško da savladamo zakone fizike.

I evo sada, mamuran od prethodne noći,

ležeći pokraj tebe u nepoznatoj sobi,

ne mogu da izdržim, a da sudbinu ne upitam   -

Još koliko će nam susreta prirediti?

Još koliko ćemo čaša vremena popiti?

Još koliko života moramo preživeti da bi zajedno mogli biti?

© Vladimir Đorđević - 2015