Svemir je beskonačan.
Da li znaš?
I pričaju da iza beskonačnosti
dolazi nova, i nova,
i nova.
Da. Nova.
Beskonačnost iza naše.
Stizah ponekad do granice našeg kraja.
Da.
Ovog našeg beskonačnog.
Tada je strah od "beskonačnog iza"
gušio svaki novi udisaj radoznalosti.
I vraćao me, korak po korak,
u svet bez mašte,
prepun cinizma.
U svet udrigo u bedi učaurenih,
primitivizmom zadojenih,
izgubljenih duša.
Beskonačno?
Ma pusti.
Onda, kada ne znajući gde sam,
kada se snovi probude, razmnože,
kada zemljina teža zaboravi na mene,
pobegnem, odlutam, tražim.
Dođem do granica našeg malog svemira.
Tišina zaglušujuća tada para misli.
Pogled na novi smisao kraja,
novi smisao beskonačnog,
zaustavlja vreme.
A ono iza?
Ono preko granice.
Nikada ga pronašao nisam.
Ne postoji.
Beskonačno, sada mogu reći,
ne postoji.
To je samo pokušaj besmislenih
da pronađu novi osećaj svog ništavila.
Pokušaj bekstva iz sveta stradanja.
Čak i oni žele da osete toplinu smisla.
I uvek.
Do granice dođem.
Tamo iza je nešto novo.
Znam da jeste.
I novo, i novo.
Nedokučivo našem shvatanju postojanja.
A onda me strah od mnoštva pitanja
vrati u svet streljanih snova.
Kako pobediti strah?
Kako saznati koja je staza ka beskonačnom
kraća?
Hej, osvesti se!
Zar nismo rekli -
Beskonačno ne postoji!
Zato se dan za danom broji,
a kroz njih prolaze, tvoji i moji
voljeni ljudi.
Pa, dok si ovde,
dok oblake šaraš bojama duge,
osmeh donesi, i malo tuge.
Jer, šta je to osmeh bez suza par?
To je dato svima na dar.
I zašto tražiti beskonačno?
Ako i postoji - samo će doći.
Živi kao da sutrašnjeg dana nema.
Vetrom i suncem,
ispuni dušu, preplavi oči.
I sve ćeš moći.
I stazom težom, u beskonačno,
i ako ga nema, ipak ćeš proći.
...
"Beskonačno (… da li postoji?)"
© Vladimir Đorđević
