Gde život nam ode?

Pričamo već dugo prijatelj i ja

a isto se pitanje u nedogled ponavlja -

Zašto ljudski um (Ti, prelepa mašto)

bez pozdrava napusti?

Zašto? Zašto? Zašto?

Reči dok se nižu danima, noćima

primećujem suzu u njegovim očima;

"Beše nekad vreme širokih osmeha,

prikrivaše bore na licima našim

A ovog vremena što gazi nam ponos

znaj da mi je dosta i da ga se plašim

Plastika postade sve čega se taknemo

Uzalud nam trud od zla da umaknemo

Zamenili mesta su normalan i lud

Propaganda prostih masa preferira blud"

Beše nekad vreme al sada ga brišu

Istoriju novu ludi bi da pišu

Gde život nam ode?  

Ko igra se Boga? - pitanjima odgovaram

ogorčenoj duši prijatelja svoga.

Ogledalo trpi izgubljeni pogled

Nekad takvi bili nismo prijatelj i ja

Verovasmo u nevinost svakog ljudskog bića

Za svakoga bilo je i ića i pića

Nikako da shvatimo dešavanja nova

Praznina je oko nas

Evo, čak i pesniku ponestaju slova.

© Vladimir Đorđević - 2015

iz knjige pesama u pripremi

"Od ujeda do lepote (deo 2)"

Stari gramofon

Zasviraj mi pesmu njenu,

violina nek tužno zacvili,

nek mi reči vrate noći one

kad ljubav smo ljubomorno krili.

Sreo sam joj pogled preko stola,

u njemu je bilo puno bola,

iako je nasmejana bila

mučne tajne pred svima je krila.

Iskra sreće među nama planu

kad kafanom krenu pesma stara,

iskren osmeh na usnama njenim

isprati nas do skrivenog stana.

Te noći je i gramofon stari

istu pesmu vrteo do zore,

a vrteška ponavljanih nota

otvori nam na telima pore.

Probudi me i s'jutrom muzika,

al' kraj mene ne videh te oči,

na stočiću poruka je samo

"zaboravi šta se zbilo

ove divne i nestvarne noći".

Zato sviraj pesmu njenu,

violina nek tužno zacvili,

nek mi vrati noći one

kad ljubav smo od ostalih krili.

 © Vladimir Đorđević - 2012

Jutarnji mirisi

Mirise osećam dok oči otvaram.

Tvoji su, znam, prepoznajem ih.

I uvek kad tako iznenada svratiš,

doneseš i poneki posebni stih.

Retko se setim u jutra nova

kako si ušla, kada si došla,

samo me spopadne slatka seta

i seća na neka vremena prošla.

A reči što uvek pod jastuk mi ostaviš

kad iz našeg sna se iskradeš u zoru,

sledeće veče pred spavanje pokupim,

da se ne pretvore u noćnu moru.

I novi san na jastuku čekam,

znam da ćeš doći, miris mi govori,

od iščekivanja koraka tvojih,

srce preskače, utroba gori.

 © Vladimir Đorđević - 2012

Zakasnelo priznanje

I evo, došlo je vreme da ti priznam.

Znam da nećeš verovati.

Znam, živela si u zabludi

da me poznaješ do poslednje misli.

I znam, ja sam kriv što je tako.

Ali, sada mi nije žao.

Poučen ranama prošlosti

otvarao sam ti samo male odaje duše

i prećutno dopuštao da njima vladaš.

A bile su to samo čekaonice

iz kojih se dolazi do glavnih vrata.

Umalo da do njih i dođeš onoga trena,

kada sam, smekšan prvim susretom,

dozvolio da ovlaš dodirneš

dugo godina zaključanu bravu.

Tako malo je falilo da zakoračiš

preko praga koji niko prešao nije,

da zaviriš u tu preveliku odaju

prepunu skrivenih osećanja

i reči daleko lepših od onih

koje si čula dok si me "upoznavala".

I vidiš, nije mi žao što tvoja noga

nije kročila u nedirnuti deo mene.

Čak mi je i drago.

Jer, sada, kada sa ovog mesta

pogledam tvoj dalji put, vidim

da bi me tvoja nezgrapna želja

za prizemnim zadovoljenjem ega

odvojila od onoga što najviše volim.

I evo, došlo je vreme da ti priznam -

Osetio sam da si kao druge.

Zato sam i od tebe čuvao

onaj duboki deo sebe

koji su oduvek želela da vidiš.

Možda ćeš dobiti novu priliku.

Nekada.

Ako se sebe same iskreno postidiš.

 © Vladimir Đorđević - 2013