Zakasnelo priznanje

I evo, došlo je vreme da ti priznam.

Znam da nećeš verovati.

Znam, živela si u zabludi

da me poznaješ do poslednje misli.

I znam, ja sam kriv što je tako.

Ali, sada mi nije žao.

Poučen ranama prošlosti

otvarao sam ti samo male odaje duše

i prećutno dopuštao da njima vladaš.

A bile su to samo čekaonice

iz kojih se dolazi do glavnih vrata.

Umalo da do njih i dođeš onoga trena,

kada sam, smekšan prvim susretom,

dozvolio da ovlaš dodirneš

dugo godina zaključanu bravu.

Tako malo je falilo da zakoračiš

preko praga koji niko prešao nije,

da zaviriš u tu preveliku odaju

prepunu skrivenih osećanja

i reči daleko lepših od onih

koje si čula dok si me "upoznavala".

I vidiš, nije mi žao što tvoja noga

nije kročila u nedirnuti deo mene.

Čak mi je i drago.

Jer, sada, kada sa ovog mesta

pogledam tvoj dalji put, vidim

da bi me tvoja nezgrapna želja

za prizemnim zadovoljenjem ega

odvojila od onoga što najviše volim.

I evo, došlo je vreme da ti priznam -

Osetio sam da si kao druge.

Zato sam i od tebe čuvao

onaj duboki deo sebe

koji su oduvek želela da vidiš.

Možda ćeš dobiti novu priliku.

Nekada.

Ako se sebe same iskreno postidiš.

 © Vladimir Đorđević - 2013