I pesnici umiru

(posvećeno Dobrici Eriću)

Došavši na ovaj svet

nisam znao stazu svoju

Znao nisam, život sledih

po ptičijem nežnom poju

I po travi, po prašini

po mećavi, kiši, suncu

Sledio sam što Bog dade

meni jadnom, sitnom zrncu

Gledao sam u tišinu

i slušao žubor reka

nadajuć se, samo mene

zadnja tajna negde čeka

Nema tajni ni na nebu

Sazna kasno pamet moja

Samo večna Duga blista

od milion raznih boja

I stepenik po stepenik

nebu bliži i zvezdama

Dođoh, prođoh, čuh i videh

Kasno već je, san me slama

...

"I pesnici umiru"

© Vladimir Đorđević