Ne, to nije bila ljubav

Pričinilo mi se samo.

Nije to bila ljubav.

Bar ne onakva

kakvu smo priželjkivali

godinama čekajući

da nam srce, makar jednom,

silovito upumpa svu krv u glavu,

pa da tako ošamućeni

činimo sve što nam

ni sa kim na pamet ne bi palo. 

A sanjao sam;

još kao dečak sam sebi zacrtao

da neću voleti svaku

koja malo zadigne mini haljinicu

da bih joj ugledao bele butine

i dopustio nagonu

da bude jači od pameti.

Još tada sam, zanet čitanjem,

(birah samo probrana dela

onih koje sada zovu klasicima)

zamišljao sebe i Tebe

kako zauzimamo počasno mesto

na slikama koje su delile poglavlja,

ne sluteći da ćemo (u našem romanu)

ispisati samo jedno, kratko ali slatko.

Sanjala si (pamtim to priznanje);

još kao devojčurak si sebi zacrtala

da nećeš voleti svakog

čiji će pogled leteti tvojim oblinama,

čija će obećanja ciljano crtati stazu

ka nenameštenom momačkom krevetu.

Daleko jedno od drugog,

u gradovima koji su nam se činili dalekim,

koje smo posećivali samo na ekskurzijama

ili, kada nas roditelji povedu sa sobom

u posetu kumovima ili nekoj daljoj rodbini,

nismo ni predpostavljali

da je na nebeskom svodu

ispisan tačan datum našeg susreta.

A ipak smo se ljubomorno čuvali.

Čuvali smo nevine duše od pubertetskog

"k'o sunđer" upijanja svega što ih može iskvariti.

Čuvali smo tela od dodira onih

što žive od danas do sutra, za jednu noć.

Tako dugo. Tako bolno.

Nadasve romantično čuvanje.

Bilo je puno zadignutih mini haljinica

(krišom sam ih primećivao, ali,

obećanje dato sebi gazio nisam),

bilo je puno onih što su,

misleći da si poput drugih,

naivno pokušavali da plate piće

u nekom malo otmenijem kafiću

očekujući u sebi "ispraćanje" kući

(u njihovim mislima njihovoj kući).

I haljinice i bele butinice,

i slatke reči uz piće i kafu

nisu zamaglile poglede ka nebu

na kome se sve jasnije i jasnije

(dok se bližio trenutak istine)

ispisivala staza našeg susreta.

Odrasli,

već u dubokim raljama života,

zaboravismo dečačko-devojačke snove.

Lažem.

Zaboravili ih nismo, ali,

poneti vetrovima brzog života

gurnuli smo ih duboko u sebe

kako nam se drugi ne bi smejali

svemu o čemu maštasmo.

A već smo postigli dovoljno.

Dovoljno da ljude oko nas

hrabro pogledamo u lice

i glasno kažemo - Ja jesam !!!

I baš tada, k'o grom iz vedra neba

među nas udari zapis sa visina.

Kada smo se najmanje nadali

ostasmo na mestu ošamućeni

probuđenom mladalačkom nadom

da suđena ljubav ipak postoji.

Naprasno se vratiše sve slike,

svi filmovi koje smo nekada

nasamo, pred spavanje, montirali.

Uz prave reči tražismo i pravi pogled,

nežnosti su crtale granicu

između razočarenja (odustali smo)

i ushićenja (ipak se desilo).

A nismo čekali ljubav iz romana,

maštali smo o našem ljubavnom romanu

u kome ćemo (pod izmišljenim imenima)

čitaocu razotkrivati tajne traženja

dve srodne ali davno razdvojene duše.

I nije mi krivo što nas životi razvejaše

na potpuno suprotne strane.

Krivo mi je (još uvek ujedam jezik)

što rekoh da to ipak ljubav nije.

Krivo mi je, jer shvatila nisi

da hteo sam reći -

Više od ljubavi to je!!!

(zato je svako uzeo svoje

i od nje pobegao zbog glavobolje)

© Vladimir Đorđević - 2014