Jesen u krvi

Krišom poželeo

zemlju da dotakne

umorni list,

jesenji, prvi.

Nije znao

da od rođenja

u sebi nosim

jesen u krvi.

Osetih tugu,

šapat mu začuh

poslednjeg pozdrava

u slobodnom letu.

Tiho je padao,

još tiše najavio

dolazak jeseni

prirodi, svetu.

Ka njemu potrčah -

možda i spasim ga

od hladnog dodira

mokre trave.

Na dlan mi nežno

i zahvalno slete,

k'o poklon donese

stihove prave.

Na stolu položen,

tu, pokraj mene,

misli mi svoje

kroz setu zbori;

lepše je (kaže)

kada se uvene

znajuć da iz tebe

novo se stvori.

Prenu me vapaj

obamrlog lista.

Shvatih suštinu

kruga života.

Moram ga vratiti

pod krošnju žutu

da njegovu dušu

s prolećem ranim

nasledi nova,

mlada lepota.

Na zemlji leži

umorni list,

jesenji, prvi.

Podseća me

da mojim venama

večno će teći

jesen u krvi.

© Vladimir Đorđević - 2014