Čvrsti zagrljaj prenosio je jake osećaje pretapanja tela.
Jedno u drugo pretopljeni, mešajući i dobre i loše trenutke
nečega što ranije nazivasmo životom vajasmo budućnost.
I tako zaneseni stvaranjem lepšeg sveta za nas dvoje
nismo primetili oluju koja se prikradala tiho i podmuklo.
Prizvana od onih što gledaju u nas kao u dva otpadnika,
dozvana od sila zavisti, ljubomore, nevere u pravu
ljubav.
Prikradala se. Znala je da pred nas ne sme otvoreno
stati.
Osetila je dolazeća oluja, osetili su i oni koji su je
prizivali
da oči u oči tek procvaloj snazi nadanja u večito sunce
ne mogu otvoreno, bez straha da pogledaju.
Krišom su se šunjali u želji da pomrače otvorene vidike
na lepše horizonte koje smo hteli nesebično da delimo.
Jer, Ona i ja, i pored naše sudbinski vezane putanje,
imamo osećanja i za one što nam dobro ne žele.
Osećaj za one kojima hiljadu puta pružena ruka
izbavljenja
predstavlja samo malo parče nečijeg tela koje će ugristi.
Oluja, prepuna tamnih oblaka, pretila je svojom snagom.
Tek hladan vetar s leđa što priđe prenuo nas je iz sna.
Već je bilo kasno. Oblaci sivila, prepuni munja i gromova
brzo su krenuli u pokoravanje naše tek osvojene slobode.
Munje su parale nebo nošene ovacijama mase zlobnih duša.
Velike kapi kiše, praćene pokojom ledenom kuglom
najavljivale su uništenje svega što smo stvorili.
Ne, nismo se uplašili svih tih razarajućih pretnji.
Samo smo se, pred naletom neizmernog besa zavidnih,
uz obećanje da ćemo se vratiti na visoravan svih početaka
otišli svako na svoju stranu ostvaljajući drugima slavlje.
Slavlje u neznanju da ipak nisu porazili dobrotu u nama.
Njoj su se vratili teški uzdasi i tužna priča, još
tužnija.
Meni se vratila samoća. Samoća u kojoj ću, nadam se,
uspeti da pronađem protivotrov za sve otrove
koje je mržnja protkana ljubomorom raširila svetom.
(nastavlja se...)
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар