Reč po reč. Misao po misao. Dan za danom. Meseci.
Trajala je gluma. Kao da oboje nismo čuli njene uzdahe
u pozadini šaljivih razgovora uz ironiju nepoverenja.
Razbijanje krute predrasude o neprivlačenju sličnosti,
ispunjavanje toplinom svakog delića unutrašnjeg bića
slatkim nemirima sve jače vere u postojanje srodnog,
obeležiše najnevinije dane našeg uspona ka mestu
sa koga smo mogli gledati svet oko sebe drugim očima.
Roj leptira sve brže je sa jedne na drugu stranu
prenosio dozivanja, umanjujući strahove od visina.
Oblake sivila nad vrhom sa koga pogled nismo skidali
raznosili su tek pristigli vetrovi nadanja u lepša jutra.
Sunce se približavalo zenitu čekajući poslednji korak
kojim ćemo osvojiti mali proplanak na kome rastu želje.
Priroda se budila. Prelepi pejzaži već su bili vidiljivi.
Ali, nas dvoje pogled sa vrha skidali nismo.
Zasenjujući uzdahe osmesi su davali dodatnu snagu
da savladamo sve strmije litice na putu ka sreći.
Znali smo da nas na vrhu čeka novi pogled. Širi. Lepši.
Pogled na nove horizonte sa neosvojenim planinama.
Planinama koje čekaju samo nas. Ovo je samo brdašce.
Uvertira. Ispit za našu veru. Ispit za dugo sanjani san -
da srodna će duša srodnu dušu naći.
Reč po reč. Korak po korak. Došao je dan.
Na prvom osvojenom vrhu pogledi se sretoše.
Kroz već gustu travu, pod suncem što rastera sivilo,
uz povetarac primirenih vetrova zagrliše se duše.
U strahu od toplog zagrljaja tužna priča gorko zaplaka
i niz blagi povetarac odleprša u daljinu.
Da li će se vratiti?
(nastavlja se...)
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар