Pred kraj (nepomiren sa sobom)

Teško se čovek miri sa sobom.

Još teže se miri sa ljudima koji sve više, u trku

beže od uloge koja im je namenjena;

da prostim postojanjem ulepšaju svet u kome žive.

Kakva je to nečista sila okupirala ljudske duše

stvorene da oplemene postojanje ove planete?

Ko je prizvao pritajenog đavola željnog krvi i mesa

da iz grotla pakla izađe i zaposedne misli nevinih ljudi?

Da li je samim rođenjem - voli i neguj stvoreno?

Ili će i te reči, kao i sve u ovom suludom vremenu,

ostati neshvaćene do samog kraja

nečega što ponosno nazvasmo civilizacijom?

Teško se čovek miri sa sobom.

Mir ne donose ni prelepe osunčane zore, jer

i u zrake sunca koji bude naizgled lepše dane

uplele su se niti neizvesnosti, nelagode, apatije.

Belina nevinih snegova svake nove zime sve više sivi.

Rascvetale prolećne livade sve kraće zasenjuju vid.

Kapi letnje kiše rosulje na svom putu sa oblaka

gube svoj blagi topli dodir kojim su milovale naša lica.

Žuto jesenje lišće poprima krvavo crvenu boju.

Zašto se priroda buni?

Da li se čovek, nepomiren sa sobom, ikada pita;

Zašto nam uskraćuje pravo da uživamo u njoj?

Zašto sve češće pokazuje svoju drugu stranu

prepunu uništenja, patnje, gorčine stradanja?

Teško je pomiriti se sa onim što vidiš, čuješ, osećaš

znajući da je sve više onih koji ne vide, ne čuju, ne osećaju.

I teško se može sam sa sobom pomiriti onaj

ko skrštenih ruku gleda divljanje prizvanih legija tame.

Jer, dok mirno sedimo, gledajući kako se sve ruši oko nas,

priznajemo poraz dobra utirući put novopridošlom zlu.

Apatija pojednostavljenog postojanja od danas do sutra

ne dozvoljava trećem oku duboko usađenom u nas

da progleda i uvidi suštinu onoga što se nalazi iza tog sutra.

Ako se pomirimo sa sudbinom koju nam nameće većina

obnevidela od previše strasti za posedovanjem svega

utonućemo u novi svet koji se samo tako zove.

Utonućemo u očajničke krike đavoljih hordi

uvek nezadovoljnih brojem ispijenih ljudskih duša.

I pred kraj nečega što je trebalo da postane Raj

zakoračićemo u pakao koji smo sami prizvali

jer previše smo od drugih oko nas hteli.

© Vladimir Đorđević