Teško se čovek miri sa sobom.
Još teže se miri sa ljudima koji sve više, u trku
beže od uloge koja im je namenjena;
da prostim postojanjem ulepšaju svet u kome žive.
Kakva je to nečista sila okupirala ljudske duše
stvorene da oplemene postojanje ove planete?
Ko je prizvao pritajenog đavola željnog krvi i mesa
da iz grotla pakla izađe i zaposedne misli nevinih ljudi?
Da li je samim rođenjem - voli i neguj stvoreno?
Ili će i te reči, kao i sve u ovom suludom vremenu,
ostati neshvaćene do samog kraja
nečega što ponosno nazvasmo civilizacijom?
Teško se čovek miri sa sobom.
Mir ne donose ni prelepe osunčane zore, jer
i u zrake sunca koji bude naizgled lepše dane
uplele su se niti neizvesnosti, nelagode, apatije.
Belina nevinih snegova svake nove zime sve više sivi.
Rascvetale prolećne livade sve kraće zasenjuju vid.
Kapi letnje kiše rosulje na svom putu sa oblaka
gube svoj blagi topli dodir kojim su milovale naša lica.
Žuto jesenje lišće poprima krvavo crvenu boju.
Zašto se priroda buni?
Da li se čovek, nepomiren sa sobom, ikada pita;
Zašto nam uskraćuje pravo da uživamo u njoj?
Zašto sve češće pokazuje svoju drugu stranu
prepunu uništenja, patnje, gorčine stradanja?
Teško je pomiriti se sa onim što vidiš, čuješ, osećaš
znajući da je sve više onih koji ne vide, ne čuju, ne
osećaju.
I teško se može sam sa sobom pomiriti onaj
ko skrštenih ruku gleda divljanje prizvanih legija tame.
Jer, dok mirno sedimo, gledajući kako se sve ruši oko
nas,
priznajemo poraz dobra utirući put novopridošlom zlu.
Apatija pojednostavljenog postojanja od danas do sutra
ne dozvoljava trećem oku duboko usađenom u nas
da progleda i uvidi suštinu onoga što se nalazi iza tog
sutra.
Ako se pomirimo sa sudbinom koju nam nameće većina
obnevidela od previše strasti za posedovanjem svega
utonućemo u novi svet koji se samo tako zove.
Utonućemo u očajničke krike đavoljih hordi
uvek nezadovoljnih brojem ispijenih ljudskih duša.
I pred kraj nečega što je trebalo da postane Raj
zakoračićemo u pakao koji smo sami prizvali
jer previše smo od drugih oko nas hteli.
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар