Utihnuću

Utihnuću.

Nestaću.

Reči će odleteti.

Želela si da budem

dozreli plod u voćnjaku

koji ćeš ubrati 

kada ga ugledaš.

I posle ploda

 izrašće novi.

Opet ćeš ubrati.

Kada god poželiš.

Kada god se setiš.

Kada god me primetiš.

Koren stabla sa koga bereš

širok je, debeo, prastar, i jak.

Iz  dubina velikih majčice zemlje

on upija vekovnu snagu.

Pretoči je u misao blagu.

A lišće?

Široki listovi guste krošnje

sakupe svaki stih sa neba.

I šta još treba?

Neiscrpno vrelo mašte

koje uz stablo izvire

i svima nudi bistre misli,

da ozeleni iz snova bašte?

Iz njih plodove

možeš večno brati.

I voćnjak možeš poharati.

Ali, koren poseći ne možeš.

Lišće pokidati ne možeš.

Nedokučivom silom

sve se sa zemlje

i sa neba vrati.

I zato, beri.

Beri, dok dajem.

Beri dok trajem.

Utihnuću.

Nestajem...

...

"Utihnuću"

© Vladimir Đorđević

(napisano 2009. godine)