A samo sam sveću zapalio.
Samo sam hteo da osetim miris dima.
Da zamiriše na one dane sreće.
Na one dane kada smo smehom rasterivali
noć.
One dane kada je ljubav imala moć.
Samo sam sveću zapalio.
Njen opori miris još uvek u meni tinja.
Zapalih je, pogledah plamen, i rekoh
sebi -
Ne, nismo srasli, iako mislimo da smo
odrasli.
Nismo srasli, nismo razumeli sve te
trenutke lepe.
Nismo gledali ulice slepe.
I nismo sveću upalili.
Da njen je miris opio nam čula
i danas bismo zajedno bili.
"Sveća"
© Vladimir M. Đorđević, 2020
Нема коментара:
Постави коментар