Mrlja na zidu nekada belom
sada požutelom od duvana
privlači misli kao magnetom
prikuplja vlagu opustelog stana.
Samo stolica nasred sobe
i starac osedeli u tačku zuri
uz kisele osmehe i poglede tužne
prati dok život kroz mrlju curi.
Sećanja dižu se kroz memlu poda
mirisi prošlosti nozdrve draže,
usne se miču, želi samoći
teškom tišinom nešto da kaže.
Odjek uzdaha zidove ljušti
padaju fragmenti sa plafona
podiže glavu a iznad njega
slika se stvori - to je Ona.
Luster se ljulja, senke preliva
i sliku njenu mistikom boji
zborano čelo od čekanja umorno
krupnim kapima tuge se znoji.
Iz mrlje naviru dani praznine
i odjeci datih mu obećanja,
memla ga truje u sumrak života
a nje nema, uzalud čekanja.
Mrlja na zidu nekada belom,
bore iscrtane perom samoće,
a kosa seda pitanja ponavlja:
"Dal' još me želi? Da li me hoće?"
©
Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар