Preostalo pitanje

Setićeš se svake reči kojom si bičevala

lepo lice nasmejanog sećanja na nas.

Znam da "nisi htela",  jer previše puta

začuh "izvini" u pokajničkim trenucima

tvojih unutrašnjih, čestih nedoumica

i pokušaja da sa mosta nad ponorom

kreneš na jednu od obala ponuđenih.

Dok je srce prepuno vreline vuklo na jednu

hladnoća života vukla te je na drugu stranu.

Strah od neizbežnog i muka od dostižnog

cepala je tek rasanjenu dušu na pola.

Znam da opore i gorke reči koje su šamarale

nežnu opnu naše još uvek neizlegle istine

već sada daleko nestaju, nošene potajno

pirkavim vetrićem jutarnjeg smiraja.

Nevino čisti suzni pogledi ponovo se bude,

probijaju se kroz šumu besno izrečene boli

prepune trnja zelenih, nedocvalih kajanja.

I traže se u gustoj, hladnoj izmaglici

ne bi li je toplinom susreta raspršili

i otvorili put suncu da nam obasja lica

prebledela od mučne, neprospavane,

pitanjima teškim ispunjene noći.

Uzalud suze vlaže oči bolno suve,

zalud u duši duboko ukopano -

"izvini, nisam mislila tako",

zalud čežnjivi pogled sagoreva trnje

i čisti mi neprohodnu stazu do tebe.

Ne, ja zaista nisam ljut.

Nisam ljut, ne umem da te mrzim

ma koliko reči tvoje šibale sećanja,

ma koliko široka polja trnja sejale među nama.

I znam. Znam da to bilo je bekstvo sa mosta,

na onu drugu stranu svakodnevne hladnoće.

Strahovima si slomila tek procvalu zelenu granu.

I dok gledam kako se most ruši i iz ponora

pod njim raste još gušće zasejana šuma trnja,

pitanja noćnih nesanica polako se gube.

Ostaje još samo jedno -

zašto se naša tela mrze kad nam se duše ljube?

© Vladimir Đorđević