I šta još vidim, pitaš se možda?
Dubina duše tvoje velika,
pred oči dođe mi kao slika.
Prepuna nekih mešanih boja,
zbog toga uvek samo si svoja.
Misli svoje ti nikom ne daš,
ponekad samo ih snovima predaš,
i onda lutaš poljima svojim,
dok se ne vratiš svega se bojim.
I tako me opet zora probudi,
kao da hoće da mi presudi,
zbog mojih želja da se prišunjam,
da svetom skrivenim tvojim,
bar jednu noć i ja prosanjam.
© Vladimir Đorđević - 2011
Нема коментара:
Постави коментар