Korov

Oko mene korov truje ljudske duše.

Laž postade istina kojom pluća guše.

Proklijali razvrat sebe čednim zove

dok u glavi čuva zlom satkane snove.

Premazana lica s osmesima blagim

Boga i đavola zovu svojim dragim.

Razaznati ne možeš ko ti se prikrada

i donosi otrove čemera i jada.

Do juče najgori krunišu se sami,

krišom od ostalih klanjaju se tami,

nevinim se rečima ulaguju licemerno,

tvrde kako žive pošteno i smerno.

Kada šminku istroše za maskama sežu

s njima nikad nećeš naći ravnotežu.

Oko mene korov nadjačao cveće.

Laž postade istina, lica izokreće.

Nađubrena zemlja (stvarno nemam reči)

i pitam se ko će masu korova da spreči;

da ne guši pluća, da ne truje misli,

da shvati da cvetovi nisu mu korisni.

Korov se vremenom otrsi, nestane,

kada dobri ljudi shvate svoje mane.

Čekam ta vremena (s nadom da će doći).

Prizivam ih šapatom svake vedre noći.

Tišinom se branim. Mir u duši hranim.

Dok im ego raste s osmehom ih gledam.

Svoje im utočište ni za šta ja ne dam.

© Vladimir Đorđević -2014.