Začarani lanci

Obdarena magijom,

posuta prahom nestvarne lepote,

prikrala se tiho srcu mom.

I nisam naslutio da pući će oklop

kojim srce svoje udaljih od želja

Dugo, predugo, čelikom ga štitih

od požudnih dama i lascivnih snova

A ređaše se te podle namiguše

Čim jednoj uteknem, eto, stiže nova

Ne, shvatale nisu htenja mekog srca

što oklopom krilo je svaku svoju slabost

Oči nije imalo za običnu ljubav

želelo je nekoga ko bi mu rečima

svake noći, svakog jutra, donosio radost.

Obdarena magijom i lepotom večnom

sletela je jedne noći kraj prozora mojih

Nisam čuo šapat kletve, niti se probudih

Ali, istog trena usnih čudan san -

kako srce u lancima dočekuje dan

Od oklopa sjajnog skovala je lance

obavila njima srce, stavila katance

Kao da je s neba pratila me dugo

znala je da duša vapi -

"Ostavi me tugo!

Pošalji mi onu što baciće čini

Kojoj neću smeti reći -

Odlazi.  Izvini.

Pošalji mi neku da smuti napitak

Da um se pomuti, da ne bude britak."

Sad je srce u lancima srećnije no ikad

Duša radost pronašla kraj veštice-vile

Sećanja me vraćaju u davna vremena

Moje misli predugo su samo o njoj snile

Od oklopa tvrdog skovala je lance

Na srce i dušu stavila katance

Veštica i vila

Meni tako mila

...

"Začarani lanci"

Vladimir Đorđević, decembar '18