Pritajeni nemir

Govorila si da pun sam nemira,

neiskazanih besova, čak i gneva.

Slušao sam analize kao malo dete

opijen finim, duhovnim rečnikom

smirenog bića nasuprot mene.

Iako sebe dovoljno poznajem

trudio sam se da verujem

savetima bliske duše.

Trudio sam se da prepravim ono

što u tebi izaziva poplavu

savetodavnih monologa.

Toliko sam se trudio da je i moj ego,

iz straha da ne dospe u ordinaciju,

navrat-nanos u duboke osame pobego.

Mnogi će reći - trud se isplati.

Da.

Tako sam i ja mislio

deleći trenutke sa tobom.

Ali sada,

bacam još jedan pogled unazad

ka vremenu u kome sam,

zaslepljen verovanjem u tebe,

posle toliko godina života

pokušao da menjam samog sebe.

I vidim. I čujem.

Tek sada.

Pritajeni nemir i dalje tobom vlada.

Vladao je i tada.

I vidim kako tvoje oči

odaju razlog da vladaš mi umom.

I čujem kako tvoje usne

drhtavo govore ono što i tebe muči.

Pritajeni nemir se nasleđuje dušo.

Pritajeni nemir se ne uči.

© Vladimir Đorđević