O kiši ne želim, mada, već lije,
kao da hoće tragove blatnjavih stopa
da obriše, asfaltom razlije.
Tragove bekstva sa polja već žutih
kojima šetasmo ovoga leta,
na kojima kišni oblak nas zateče,
daleko od istine, još dalje od sveta.
I dok kapi razlivaju stope
mojih i tvojih bosonogih nadanja
oblake gledam mirnim pogledom,
ne želim upasti u brlog jadanja.
O kiši ne želim, reči štedim,
za neke nove, sunčane dane.
Molim se Bogu da trag od blata
bar jedan jedini na asfaltu ostane.
Da podseti me na naša polja
gde celog leta smo trčali bosi,
da vrati sliku stopala tvojih
okupanih u hladnoj rosi.
Neću o kiši, jadanja neću,
i ovu jesen, i ovu zimu,
kao i uvek, preživeću.
©
Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар