Tražiš ruku
koju si nekada ujela.
Ja umem da praštam, ali
kao i izgubljenoj ljubavi
i povređenom ponosu
potrebno je vreme
da skrene pogled
sa otisaka zuba
što ostaše poslednja
i jedina uspomena
na ženu koja je toliko želela
a nije mogla da bude moja.
Slušah savete tuđe.
Pomislih da će rana zaceliti,
da će melem zvani zaborav
razblažiti otrove
koji potekoše venama
u trenutku dok si kidala
sva skrivena nadanja
da se ljubav ljubavlju vraća.
Ni lečenje zaboravom,
ni vreme koje nemilosrdno teče,
ni lažni osmesi koje, zbog drugih,
crtah na svom tužnom licu
dovoljni nisu da speru krv
sa rane koja je ostala.
Pogled na nju me podseća
koliko nudih ne tražeći ništa.
Okrene se nešto, onako, u stomaku,
ali, neka čudna sila jača od bola
gura moje ruke ka tebi.
Možda će novi ujedi izbrisati stare.
...
© Vladimir Đorđević - 2014
Нема коментара:
Постави коментар