Dok Sunce lagano osvaja dan topla kafa mi bistri
um. Razmišljam, iako nemam baš o čemu. Razmišljam iako svrhe baš i nema možda.
Pokušavam da shvatim te duše posejane oko mene dok gledam im izgubljene,
besciljne poglede. Primećujem da radost života u njima sve je više lažna, sve
više je glume. Ne primećuju da su krenuli u pogrešnom smeru. Ne sećaju se onih
trenutaka u kojima su nekada uživali. Svakome je kiseo osmeh na licu, ali tim
osmehom nikako ne mogu sakriti jad i bedu veštačkog življenja koji im se čita
iz očiju.
Gledam
prolaznike kako nevoljnim koracima šaraju ulicama grada, dok žure da i u ovom
danu "prodaju" svoj "srećni" osmeh kolegama, poznanicima,
porodici... pa čak i sebi... dok zure u ogledalo sudbine svoje, ubeđujući svoja
lepša sećanja da su sada srećni i zadovoljni.
A
gde su ta lepša vremena?
Iz
nekih dubokih pećina i mračnih podruma naprasno je isplivalo svo zlo ovoga
Sveta.
Pod
naletom tog zla najpre je stradao osmeh, zatim vera i nada, a onda i volja.
Svakome je nekom nevidljivom rukom podeljen scenario njegovog života. Svakome
je "naređeno" da glumi. Prah neke nove, nama nepoznate droge, posut
je među nas kako bi u zaborav otišlo sve što je vekovima stajalo na pijedestalu
normalnog života.
Ljubav
se povukla u najskrivenije kute naših misli pobeđena od strane pohlepe, mržnje,
ljubomore, zavisti...
Da
li je to došlo "poslednje doba"? Ili je to samo iskušenje za one koji
i dalje imaju vere, nade, volje... a nadasve ljubavi?
Uz
tu prvu kafu u avgustovsko prohladno jutro, dok mi snovi lagano napuštaju
misli, shvatam da ih svako ima, da svako bar delić noći provede u njima.
I
možda... Možda su oni jedino oružje... Možda su oni i najjače oružje u borbi
protiv mraka koji lagano osvaja ovaj Svet. Samo im treba pomoći da i posle te
jutarnje kafe ostanu u nama...
© Vladimir Đorđević - 2011
Нема коментара:
Постави коментар