Drveće krošnje nad putem nadvilo
što vodi me kroz carstvo sena,
i dalje tragam prostranstvom snova
što ih izazva nestvarna žena.
Zime i zime, noći i noći
dolazila ona je u moje ponoći,
i uvek u sobu kad nogom kroči
skrivala vešto čudesne oči.
Pred proleće ovo ostavih senke
po zidovima da igraju igru svoju,
krenuh na put sa nade puno
da naći ću skrivenu dušu moju.
Još uvek beskrajnom zemljom tragam
a proleće evo, i ovde stiže,
prekriva ulaze u pećine skrivene,
al' ipak osećam, sve sam joj bliže.
Mesec i zvezde igraju igru,
ženi iz mašte zdušno pomažu,
uvek kad pitam "na koju
stranu?"
znam da probaće da me slažu.
I zato put svoj sam biram,
prepreke gaziću do skrivene želje,
od njenog lica i ruku njenih
moram pronaći lepše i belje.
©
Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар