Postidim se svojih reči,
tako gorko, tako često,
stid mi samo greh izleči,
njeg' da nema i duša bi
izgubila svoje mesto.
Postidim se postupaka,
postidim se jakih želja,
postidim se, al' ne ide
stiditi se prijatelja.
Postidim se svoje mašte,
tako jake, tako lude,
strah pobegne, ja ostanem
i prihvatim - Kako bude!
Postidim se kada imam,
postidim se i kad nemam,
postidim se kada saznam
da kroz život samo dremam.
Postidim se što postojim.
Postidim se i u snu.
Postidim se kada letim.
Postidim se i na dnu.
Stidu meru ne uzimam
grešno lice dok mi mije.
Ispravim se, osmeh dodam
al' mi oko stid ne krije.
© Vladimir Đorđević (2014)
Нема коментара:
Постави коментар