Kroz veo tišine prolećne sete
o tebi misao vazduhom pleše.
Šetam parkom k'o malo dete,
prisećam se ljubav šta beše.
Neko je proleće, ne tako davno,
u nama budilo radosti plimu.
Danas mi čak ni sunce ne pomaže,
u srcu zgaženom osećam zimu.
Ne slušam poj ptica koje se bude,
ne gledam umorne, pospane ljude,
ne osećam zrake što dušu greju,
usne se prošlosti kiselo smeju.
Jedno je proleće, ne tako davno,
spojilo dve nevine duše.
Sada se sećanja na ljubav našu
kroz zrake sunca tope i ruše.
U prah se pretvara mis'o o tebi,
vetrić ga raznosi svuda po parku,
proleće koje doživesmo tada
neće se vratiti da ponovi varku.
A prah će zasuti korenje cveća,
daće mu snagu da pomoli glavu.
Znam da prošlost vratiti ne mogu
i znam - tad sreo sam onu pravu.
Da li me voli? Dal' me se seća?
Nebitna to su pitanja više.
Svako će proleće novo što dođe
u srcu mom na Nju da miriše.
© Vladimir Đorđević (2014)
Нема коментара:
Постави коментар