Navikoh da živim sa tim u sebi
Nekad bih pisao, nekada ne bih
Nekada upamtim pa brzo zaboravim
Ne želim sebi dane da kvarim
Pisanje nije od života preče,
al' kako sprečiti reku da teče?
Reku reči što s neba se sliva
Reku što misli bujicom naliva
I nema tu nauke, to se ne uči
S rođenjem negde u dušu se usadi,
godinama podsvest muči,
pa desi se neka besana noć
u kojoj otkriješ da imaš moć
Moć da prekrajaš poruke s neba,
drugima poklanjaš duševni hleba
Jata ptica u rime da pretvoriš,
da se sa svakom rečju izboriš
Moć da patiš, ali, sa osmehom
Prolazni život da braniš stihom
...
"Navikoh"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар