Hodnicima tame lutao sam bezglavo
i tražio fenjer da stazu osvetlim,
do kraja tunela beznađa i srama
srce i dušu novom mišlju podarim
Kroz memljivi smrad ovdašnjeg sveta
gazio sam poput roba mračnog uma
dok ne stigoh do mirisa što opi mi čula
Ukus stiha osetih
Zaseni me snagom slada i gorčine
K'o opijen slušah dašak novih nada
Nikad ne čuh takve reči, k'o plima me plaviše
Iz tunela mračnog lepotom izbaviše
Nađoh svetlost u svom srcu, a dušu pročistih
Počeh kovat rime svoje od potoka bistrih
Ali, avaj
K'o što kažu - Lepo što je, kratko traje
Miris nesta, ona ode, da drugima svu lepotu
svoga stiha vatrenoga, nesebično perom daje.
Odletela leptirica, jarke snove je usnila
Osta samo srce puno, bistra duša, pročišćena
Ali, spržih svoja krila
...
"Fenjer (Leptirica - 2)"
© Vladimir Đorđević
Нема коментара:
Постави коментар