Umišljenoj

Ja zaista ne znam da Svet postoji

I šta je tu čudno, ja imam svoj

Možda si me baš Ti iz njega istrgla,

malo se poigrala čarobnim štapićem

kojim si non-stop mlatarala nad glavom

glumeći "Veliku Caricu Veštica" kojoj sve je dato

Vidiš, i taj nepostojeći Svet se okreće

I u tom svetu raste trava, drveće, cveće

I, zanimljivo, dolazi i tamo proleće

Svet u kome sam životario Ti si uništila

Poništila si sve zakone osećanja i ljubavi

Umislivši da si najvrednija gazila si i najbliže

I stvarno, sada, kada sa ovog Sveta gledam tvoj,

shvatam da su sve priče umilne

bile samo unapred naučeni tekst dobre tragedije

Da, znam, Ti voliš tragedije

Kao neki sado-mazohistista koji voli da uz njega

pati još pet milijardi ljudi

Voliš tragedije, jer, sama si priznala

da tvoj život je tragedija svemirskih dimenzija

Čudno je kada čovek na to navikne

I sve mi je sada jasnije

Shvatam tvoju želju da uvučeš i druge u igru

Sve mi je jasnije

Samo mi nije jasno kolika sam budala mogao biti

i na vreme sve tvoje igrarije ne shvatiti

Ali, bitno više ništa nije

Spoznao sam i tvoj, i svoj Svet

A Ti?

Ti nikada saznati nećeš

kakva se lepota na obe strane krije.

...

"Umišljenoj"

© Vladimir Đorđević