Uskoro

Uskoro ćemo samo na starim filmovima

moći da živimo normalan život.

Malo požuteo i prašnjav, jer, trake su takve.

Nedigitalizovane oaze lepih vremena čovečanstva.

Divićemo se parkovima, šumama, pticama,

deci koja se valjaju po travi, penušavim jutarnjim talasima.

Podsećaćemo se plavog neba, nenajavljenih letnjih pljuskova,

zimskih idila, prolećnog šarenila, jesenjih zavesa od žutog lišća.

Uskoro ćemo, pod nebom od olova, u magli zabludelog čovečanstva,

uz stare filmove živeti život van stvarnosti.

Ta vremena neumitno dolaze.

Ostaju nam samo požutele i prašnjave trake sećanja

na ono što je Bog stvorio i poklonio našim dalekim precima.

A tu je i pitanje:

Hoćemo li i u njima moći da uživamo?

Jer, sve su kraće pauze na odmorištima autoputa

od postanka do nestanka!

...

"Uskoro"

© Vladimir Đorđević