Mahovina

Osušila se na kori hrasta.

Sve što raste sebe prerasta.

Izraste, preraste, postane prošlost.

Hladne svežine pod dlanom nema

kada je pomilujem i omirišem.

Kao da drema, k'o da je nema.

A nekada davno, u tom šumarku,

jedino uz nju sam smeo da dišem.

Tu naučih da snivam snove,

da nebom lutam, stihove pišem.

Tu naučih i ljubav šta je,

koliko se uzima, koliko daje.

I prođoh sve staze tih slatkih jada.

A sada samo nebo se nada;

Da ću prećutati ono što boli.

Da ću pogled ka zemlji skrenuti.

Prećutati, žmuriti, lagano venuti.

Vara se nebo i lažu zvezde.

Još moje kočije prostranstvom jezde.

Kiše će nove tek razviti krila.

I biće nežno hladna i zelena

na kori hrasta

Mahovina.

...

"Mahovina"

© Vladimir M. Đorđević

...

p.s. Hrast u selu Divljana kod Bele Palanke, koji je prema podacima Turističke organizacije te opštine star više od hiljadu godina, još odoleva vremenu iako je od njegovog stabla ostala samo kora.